Zašto je treća sezona serije „Beli lotos“ neshvatljiva (dok ne postane lična)

U ovom hotelu zaplet ne dolazi spolja. Ovde se ne broje mrtvi, već izgubljene verzije nas samih. Treća sezona serije Beli lotos, ploveći između svetih voda i divljih mora, ne nudi radnju, već spoznaju. To je sezona o svesti. O onome što ne znamo o sebi. I o onome što pokušavamo da znamo o drugima.

Ako su prethodne sezone bile o telima što plutaju po površini života, kroz krajolike Havaja i Sicilije, treća je zaronila dublje. Na Tajland. U zemlju gde se duše ne dave, nego ih morske struje nose prema večnosti. I svaki kadar je molitva. Sporogoreći ritual što ostavlja samo ogoljenu istinu o tome ko smo kada više nemamo gde da pobegnemo. Treća sezona diše sporije. Ali zato dublje. Jer ovo nije samo serija. Ovo je karmički krug koji se zatvara. Poziv na unutrašnje putovanje. Ova sezona nije priča o smrti, već o prihvatanju sudbine.

Nije bilo onoga na šta smo bili spremni. Umesto razgolićenih tela, dobili smo razgolićene duše. Umesto buke bogatih – tiha promišljanja. Umesto misterije ubistva – misteriju postojanja. Nema vrištanja, ali ima boli.

Treća sezona nije došla da nas zabavi. Došla je da nas suoči. Sa sobom. U vlastitim očima, U srcima drugih. U knjigama koje čitamo, a još više u onima koje ne razumemo. I svi koji su gledali, a nisu razumeli, nisu pogrešili. Samo još nisu postali ono što ova sezona traži.

Zato je sporija. Zato je suzdržana. Zato nema zenita, jer – kako je to neko rekao – „Neki ljudi idu na odmor da pobegnu od svog života. Neki da bi ga pronašli.“

Sawatdee Khrap (สวัสดีครับ)

U mašti, Tajland je tropski raj sa mekim belim peskom pod nogama, začinjenom hranom i noćima koje ne prestaju – a u stvarnosti, to je zemlja gde te vrućina, vlaga i divljina brzo vrate sebi. Zemlja u kojoj ljudi veruju da je život samo privremeno pristanište na beskrajnom putovanju duše.

Tamo – gde se monasi ujutro bosi probijaju kroz izmaglicu, u narandžastim odorama što kasnije plamte usred zelenila – sve podseća na ono što lako zaboravljamo. Da je sve prolazno. Da je sve povezano. Da je patnja prirodna. Da je neznanje uzrok lutanja. I da pravo oslobođenje počinje iznutra.

Zato tamo, gde voda i zemlja ne prave granice, beli lotos nosi najčistije značenje. Izranja iz mutnih, blatnjavih voda, a cveta nedirnut. Na Tajlandu, beli lotos je više od cveta – on je sećanje na ono što ostaje, čak i kad sve drugo potone.

Zato je treća sezona serije Beli lotos baš ovde pronašla nastavak svoje priče. Ne o destinaciji, već o putovanju. I to je ključ – jer se ne radi o Tajlandu, već o nama.

Phi (ผี) i Prakash (प्रकाश)

Uvodna špica otvorila je vrata novog sveta, ali većina isprva nije prepoznala prag. Sve što se nije uklapalo u očekivanja počelo je od muzike. Ta prva dva minuta zvučala su kao greška.

Prosvetljenje. Nova muzička tema mnogima je delovala jednolično, zamorno, tromo, predugo, beživotno, bez onog zaraznog bita koji se jedva čekao. Internet su preplavili razočaranje, prekori, jadikovke, gifovi očajanja i nepoverenje u svaku sledeću epizodu.

Dok pređašnja špica iz umerenog tempa ubrzava do groteskne razigranosti, nova u poređenju s njom ostaje suptilna i blaga do samog kraja. U drugoj sezoni je soundtrack nošen zvucima klavira, harfe, mandoline i violine evocirao italijansku renesansu i dočaravao lakoću vekovanja. Umesto uzvišenog glasa pretočenog u teatralna ispevavanja i perkusija u đavolski dobar remix, dobili smo nepredvidljivu igru flautom, udaraljkama i gudačkim čarangom u atmosferi napetosti i harmonijskog haosa. Dok cvrkut ptica nagoveštava raskoš mediteranske sredine i samozavaravajuće, dreka majmuna i plemenski napevi odaju nešto nam daleko i uznemirujuće.

Promena uvodne pesme bila je prvi trag da će ova sezona biti drugačija. Više tamjan, nego šampanjac. Više krug samsare, nego bezbrižna lakrdija.

Muzika ne prati sezonu – ona je njena suština. A ko pomno prati muziku, čuje simetriju. Tema je tvorena na tačno osam delova, koliko i sezona ima epizoda. Prva četiri su jednostavna, gotovo omamljujuća, kao što su i prve četiri epizode sporije zbilja nekrvne. Posle toga nastaje zatišje; tonovi su teži, gotovo isprazni. Sablasno je. Banalno. I bubnjevi nadolaze da čujemo sunovrat koji gledamo. I nebo se razvedri kada nevreme prođe. Onima koji žure može promaći. Onima koji čekaju može biti blagoslov.

U tom svetu, smrt nije kraj, kao što ni život nije početak. U tom svetu, ono što se činilo sporednim postaje presudno. Ono što je delovalo kao usputna misao biva sudbinska sila.

Ali nova muzička tema nije lošija. Ona je istinitija. Kristobal Tapija de Vir je znao šta radi – nije dao ni tugu, ni sreću. Dao je prostor. Za misli. Osećaj u stomaku. Jer ova sezona nije tu da te vodi. Već da te pusti. Da padneš. I da se tražiš. I zato traži strpljenje.

I možda je zato treća sezona serije Beli lotos za neke neshvatljiva. Jer nije pisana da zadovolji želju za brzim odgovorima. Pisana je da nas podseti da je prava drama uvek unutar nas, tamo gde se odvijaju bitke koje niko ne vidi, a koje odlučuju sve.

Karma (กรรม) i Kāma (काम)

Ne pišemo o Čelzi i Riku zato što su jedini važni. Pišemo o njima jer su delovali sporedno, a nosili najteži teret. Jer ih je najlakše zanemariti, a najteže zaboraviti. Jer nisu karikature, već odrazi. Jer su u svetu duhovno osakaćenih oni jedini koji tragaju – ne za užitkom, već za smislom.

O njima pišemo, jer su oni ključ. A ključevi su često mali i neupadljivi dok ne shvatimo da bez njih vrata ostaju zatvorena.

Oni su centar ove sezone, jer u njima kuca pitanje koje ova sezona postavlja – može li veza tela dovesti do spasenja duša?

Od samog početka, Čelzi i Rik igraju u ritmu koji niko drugi ne čuje. U hotelu gde se svi skrivaju iza privilegije, njih dvoje su neskladne buka i tišina. Ona govori previše, on gotovo ništa. Ona želi da spoji, on pokušava da se skloni. I zato ih je lako prevideti – deluju kao šum. A zapravo su signal.

Astrologija u njihovom dijalogu nije slučajna. To je njen način da uhvati smisao tamo gde logika zakaže. Čelzi kaže: „Ja sam Ovan. Treba mi da sve bude jasno i otvoreno.“ On ćuti – jer je Škorpija. A Škorpije ne pričaju o onome što ih boli. One puste da sve izgori.

Zato Čelzi za njega kaže: „Škorpija. Tako tajanstven.“ Zna ga više nego što on dopušta. Ali vrata do njegovog sveta se ne otvaraju spolja.

Ona nosi ogrlice sa sazvežđima Riba i Lava, i time priča priču o suprotnostima koje se ne mogu trajno spojiti. Oboje su izgubljeni. Ona u traganju, on u prihvatanju. Ribe su poslednji znak Zodijaka – znak žrtve, razumevanja, duhovnog jedinstva. Lav je znak moći, smrti, ali i opstanka.

Njihov odnos je sukob elemenata – vatre koja izgara i vode koja potapa. Ona koja traži odgovor, on koji ga odlaže. Ona pruža ruku: „Pomoći ću ti da ponovo pronađeš svoju radost, čak i da me to košta života.“ On ne zna da je uhvati. I zato njihova bliskost ne greje, već peče. Ne ispunjava, već razara.

Ona nije spašavala Rika jer je slab. Spašavala ga je jer je znala da niko drugi neće. Možda luda. Ali je jedina koja je istinski verovala. I zato je Čelzi tragičan lik.

Ne uči ona njega, već očajnički pokušava da ubedi sebe: „Amor Fati. Znaš li šta to znači? Da moraš da prihvatiš svoju sudbinu, bilo da je dobra ili loša. Šta god da bude, biće. U ovom trenutku mi smo povezani. Zato – ako ti se desi nešto loše, desiće se i meni.“ I to je srž. Ali htela bi da je zavet. Ne ona ljubav koja obećava sreću, već ona koja prihvata trpljenje. A te priče nemaju happy end.

Rik ne zna da li veruje. Da li voli. Da li je spreman. Zato je lako znati da će umreti. I zato je već izgubljen, ali na to nismo hteli tako da gledamo. „Ubiješ li me, biću sa tobom i u svakom sledećem životu“, izgovara Čelzi jezivo, ali poetično. I zna da, ako je on njen kraj, to ne prekida njihovu povezanost. Ne preti, već upozorava. Da je ljubav večnost. Da se od karme ne može pobeći.

View this post on Instagram

A post shared by The White Lotus (@thewhitelotus)

Na plaži, u tom trku, sve izgleda kao katarza. Ali nije. To nije bio trenutak kad su se spojili – već onaj kad su poslednji put poverovali da bi mogli. Taj zagrljaj nije kraj puta, nego mesto zablude. Tren u kom su osećaji izgledali istinitije nego što su bili. To je bio oproštaj.

Zato su simboli važni. Čelzi ima i ogrlicu sa natpisom Ostani verna sebi – što je referenca na pesmu Roberta Frosta Ništa vredno ne potraje – meditaciju o prolaznosti nevinosti i savršenstva:

Nature’s first green is gold,
Her hardest hue to hold.
Her early leaf’s a flower;
But only so an hour…

Kao podsetnik. Da ostane ono što jeste.

Dok The Essential Rumi u njenim rukama nije samo štivo. To je kompas za ono što dolazi. Sve ono što ona oseća, a ne ume da kaže – Rumi je već rekao. O taverni u kojoj se pije i pati. O ljubavi koja topi ego. O gubitku identiteta kroz želju. O igri koja nije igra, već poziv na pročišćenje. O povratku kući – ali ne na adresu, već u sebe. O tome piše Rumi. O tome govori Čelzi. O tome ćuti Rik.

Himna onome što ostaje

Gledali smo sezonu tražeći misteriju, a nismo primetili najvažniju stvar – gubitak koji nije tragičan, već nužan. Jer nisu svi pozvani da pronađu duhovnost, ali svi imaju šansu da je prepoznaju.

Oboje su verovali u nešto iracionalno. On u patnju. Ona u njega. Njihova smrt stoga nije tragedija ljubavi, već tragedija ideala. Njihova tela u finalu formiraju jin i jang – dva suprotna, ali povezana principa. Ne znače kraj. Znače da jedno ne postoji bez drugog.

View this post on Instagram

A post shared by Aimee Lou Wood 🍩 (@aimeelouwood)

Možda je baš zato ova sezona mnogima promakla. Jer se nisu zadržali na rečenicama koje nisu znali da tumače. Jer je lakše odbaciti veru u zvezde nego priznati da nas nešto više pokreće. I lako je preći preko Čelzi i Rika dok se ne vidi da u svetu telesnog neko pokušava duhovno. I zato njihov kraj boli više. Jer podseća da ni najiskreniji pokušaji ne garantuju spasenje.

I zato se vraćamo na rečenicu koju su mnogi čuli kao šalu – „Ti si Vaga u podznaku, zaboga, ne možeš biti loš čovek“ – ali nije. Vaga u podznaku simbolizuje harmoniju, lepotu i sposobnost da se vide obe strane istine. Čelzi ovom rečenicom ne govori Kloi ko je – već kakva može biti. I to je molba. Da veruješ u nešto. U znak. U svet. U čoveka. U ono što ne vidiš. U ono što ne možeš objasniti.

U ono što te vodi – kad nema ničeg drugog.

– „Mislim da ćemo biti zauvek zajedno, šta ti kažeš?“
– „To je plan.“

Na kraju, ono što nismo razumeli o trećoj sezoni Beli lotos jeste da nam je Majk Vajt sve vreme govorio istinu. A mi smo, kao i gosti rizorta, uporno tražili komplikovanije odgovore, odbijajući da prihvatimo ono najjednostavnije – da u svetu u kome dominiraju pohlepa, mržnja i iluzija, ni ljubav ne preživi.

Majk nije napravio sezonu o smrti, već o razlogu zbog kog ljudi uopšte žele da pobegnu. Obećanje Tajlanda kao mesta prosvetljenja zapravo je bila varka. Jer ono što su likovi tražili u toj svetlosti nije bilo iskupljenje, nego opravdanje.

Treća sezona je hvalospev svemu što nas boli, što nas menja, što nas podseća da smo živi. Iako prekrivena ironijom, luksuzom i zvezdanom glumačkom postavom, ova sezona govori o najobičnijim stvarima. O izborima, opsesijama, duhovnosti, tišini u nama, greškama i večnom pokušaju da budeš bolje.