Međunarodno pravo i još jedan slučaj koji je pošao po zlu

️Ime Nikolasa Madura preko noći se našlo u svim naslovima, ali razumevanje okolnosti nije putovalo istom brzinom. U svetu naviknutom na brze osude i kratko pamćenje, malo ko se pita gde je sukob između SAD i Venecuele zaista počeo i kako se pretvorio u još jedan pravni i politički presedan. Dok se poziva na međunarodno pravo, svet ponovo ulazi u sivu zonu u kojoj se stare netrpeljivosti, geopolitički interesi i sporna pravna tumačenja sudaraju, ostavljajući otvoreno pitanje kuda to vodi.

Sukob interesa

Američka vojna akcija u Venecueli, tokom koje je uhapšen i iz zemlje odveden predsednik Nikolas Maduro, predstavljena je kao sprovođenje pravde, ali je izvedena kao demonstracija sile. Vašington je potez obrazložio optužnicama za narkoterorizam i trgovinu drogom, i ponavljajući svoj dugogodišnji stav da Maduro nikada nije bio legitimni predsednik. Za Karakas, ali i za veliki deo sveta, to je bio još jedan primer brutalnog gaženja suvereniteta – ovog puta bez mnogo truda da se intervencija upakuje u diplomatski jezik.

Reakcije na to su bile gotovo jednoglasne, ali ne i jednake: strateški rivali Sjedinjenih Država osudili su potez uz nagoveštaj da neće sedeti skrštenih ruku, dok su partnerske države kritikovale čin, svesne da je braneći normu teško braniti i savez.

Kina je potez osudila kao hegemonijski i suprotan međunarodnom pravu, pozvavši na oslobađanje Madura i optužujući Vašington za „maltretiranje“ iz potreba za venecuelanskom naftom – što potvrđuje da se pravila drugačije čitaju kada ih (ne) primenjuje neko drugi. Rusija je odbacila Trampov mirovni plan od 20 tačaka za okončanje rata u Ukrajini, i poslala podmornicu i drugu pomorsku opremu da bi pratila tanker sa naftom kod obale Venecuele, čime je energetska logistika postala deo vojne igre. Severna Koreja nalazi za shodno da pri osudi hapšenja Madura pruži bezuslovnu podršku Rusiji, istovremeno testirajući balističku raketu. Dok argentinski predsednik Milei slavi hapšenje kao političku pobedu, kolumbijski predsednik Petro upozorio je da bi američke pretnje mogle dovesti region do oružanog sukoba.

Nemačka je zatražila pravno obrazloženje američke vojne akcije, čime priznaje sopstvenu nemoć, jer EU – u ovom odnosu snaga – u praksi nema mehanizam da zahteva poštovanje pravila, a kamoli da nametne sankcije. Pošto je američki predsednik Tramp rekao da je njegov sopstveni moral jedino ograničenje njegove moći kao vrhovnog komandanta SAD i da mu ne treba međunarodno pravo, evropski balans postaje sve teže održati. Ovo posebno dolazi do izražaja u kontekstu američkih pretnji Meksiku, Kubi i Kolumbiji da bi te zemlje mogle biti sledeće, kao i u razmatranju preuzimanja Grenlanda, danske teritorije – poteza koji bi EU i NATO uvukao u ozbiljnu političku i diplomatsku krizu.

Sve se to dešava dok je međunarodni mir već ozbiljno narušen – rat u Ukrajini, rat na Bliskom istoku, oružani sukob Tajlanda i Kambodže – pa Venecuela postaje strateški značajna samo u borbi za energente, posebno naftu, a ne zbog unutrašnjih društveno-političkih pitanja ili slabosti svoje ekonomije.

Decenije tenzija

Ako sukob između SAD i Venecuele izgleda iznenadan, istorija kazuje da je pozadina toga stara decenijama. Pre Uga Čaveza, Venecuela je bila jedan od glavnih američkih energetskih partnera u Latinskoj Americi – zemlja čije su ogromne rezerve nafte pospešile ekonomski procvat Zapada. Ali kako je Čavez dolaskom na vlast 1999. počeo da nacionalizuje industriju nafte i drugačije preraspodeljuje prihode, Vašington je to doživeo ne samo kao ekonomsku promenu, nego i kao ideološki izazov. Čavez se otvoreno protivio američkom imperijalizmu, pretvarajući Venecuelu u simbol protivteže Vašingtonu, i pritom je okupio regionalne saveznike – Bolivarsku alijansu za narode naše Amerike (ALBA) – koji su mu pružali međunarodnu zaštitu.

Pod Madurom, koji je nasledio Čavezovu politiku i održao veze sa Kinom, Rusijom i Iranom, tenzije su se samo produbile. SAD su uvodile sve oštrije sankcije, zabrane trgovine i finansijske pritiske, nazivajući njih antidemokratskim i optužujući Madurov režim za trgovinu drogom i kršenje ljudskih prava – narativ je koji je, bilo da se sagledava kritički ili ne, služio da opravda pritiske iz Vašingtona. 

U tom smislu, sukob Venecuele i SAD nikada nije bio samo spor oko demokratije ili ljudskih prava, to je stalna borba za resurse i uticaj u regionu, u svetu u kom se pravni i diplomatski manevri često koriste da se prikriju stvarni interesi.

Cena haosa

Zamislite svet pre 1648. godine i gotovo svakodnevne ratove između država. Vestfalski mir označio je nastanak modernog međunarodnog prava, stvarajući princip suvereniteta – pravo države da sama donosi odluke unutar svojih granica, bez spoljnog mešanja ili prisile. Kasnije su se pojavile Haška i Ženevska konvencija, gde su pravnici, diplomate i vojni stručnjaci beležili šta je dozvoljeno, a šta ne na bojištu. Svako novo iskustvo rata i diplomatije označavalo je pravni presedan.

Međunarodno pravo najčešće zvuči kao skup ideala koje potpisuju države, na koji nekada i zažmure, a zasigurno je da bi bez njega svet bio pravi Divlji Zapad. Jezikom stručnjaka: međunarodno pravo je sistem normi i pravila kojima se uređuju odnosi između suverenih država i međunarodnih subjekata. To obuhvata sve – od ratnih konvencija do trgovinskih sporazuma i zaštite ljudskih prava – ali sa zadrškom da ne postoji centralni policijski aparat i globalni sud koji mogu da nateraju sile kakve su SAD, Rusija i Kina da obuzdaju svoju moć; najčešće se oslanja na uzajamne interese, reputaciju i politički pritisak. Dobri pravni okviri ne sprečavaju sam konflikt, ali mogu da ograniče njegovu brutalnost i daju šansu mirnom rešenju.

Indeks globalnog mira za 2025. godinu pokazuje da je mir danas na najnižem nivou od kako se prati, dosegnuvši najgore rezultate po mnogim merilima još od kraja Drugog svetskog rata. Prosečan nivo mira opao je i 2025, što je deo trenda od čak 13 uzastopnih godina pogoršanja. Trenutno je 59 država angažovano u konfliktima zasnovanim na državnoj sili, najviše od posleratnog perioda, a gotovo 78 zemalja učestvuje u sukobima izvan svojih granica, što pokazuje koliko je međunarodna zajednica danas podeljena i ranjiva. Broj umrlih u konfliktima i dalje raste, dok se stopa uspešnog mirnog rešavanja problema smanjila na najniži nivo u poslednjih pola veka. U isto vreme, troškovi sukoba premašili su neverovatnih 19.97 biliona dolara – gotovo 12% globalnog BDP‑a.

Mir na čekanju

Slučaj Madura razotkriva ono što međunarodno pravo najčešće prikrije: pravila se poštuju iz koristi, a suspenduju iz potrebe. Upravo zato se velike sile, bez obzira na ideološke razlike, ponašaju zapanjujuće slično – ispituju granice, prilgođavaju sebi norme, rade šta hoće i retko snose posledice.

Teško je reći da li ovde posrće pravo, ili poredak koji mu određuje domet. I možda još više zabrinjavajuće: da li mir danas postoji zahvaljujući međunarodnom pravu – ili uprkos njemu?