Drugačija vrsta srodstva
Od viralne priče o majmunčetu i plišanoj igrački do rasprave o zatočeništvu, saosećanju i zabludi da je čovek mera svih stvari
Jan Novak 
23. 2. 2026. 
19 pregleda
Skrolovanje kroz prosečan feed početkom ove godine podseća na kopanje po kontejneru sadržaja u potrazi za mrvom stvarnog života. Između agresivnih oglasa za kripto-rešenja koja niko živ ne razume i nekih vrtoglavih izveštaja napravljenih samo da bi nas držali budnima, algoritam nam, s vremena na vreme, baci kosku. Ili, u ovom slučaju, majmuna.
Punch je beba japanskog makakija, u julu rođena u zoološkom vrtu grada Ichikawa. I sa njim dolazi priča od koje više nemamo kud. Ne zbog lepote prirode – jer u prizoru majmunčeta kojeg u zoološkom vrtu grli plišani orangutan malo šta ima prirodno – već zbog apsurda koji taj prizor nosi. Nije stvar u tome što je umiljat. Takvih snimaka ima na hiljade. Stvar je u tome što je u tim slikama ono što se ne da svesti na zabavu.
Zoološki vrtovi su, u svojoj suštini, relikti prošlosti vođeni PR-om što nas ubeđuje da je iza tih zidina i rešetki škola na otvorenom. I kao da priče iz zooloških vrtova već nisu dovoljno potresne, Punch spoznaje svu okrutnost svoje vrste pre nego što je stigao da se oseti dobrodošlim. Majka – čiji su instinkti, siguran sam, zbunjeni zatvorenim prostorom, ljudima i nametnutom rutinom – odbila je da bude majka. Drugi nisu propustili da „pokažu zube“. On nailazi na grubo odgurivanje, maltretiranje, izbegavanje, pa i usamljenost. I tu nastaje scena koja bi, da nije stvarna, bila previše nadrealna čak i za rane filmove Wernera Herzoga: od čuvara dobija IKEA plišanog orangutana Djungelskog. Jedinu stvar koja mu trenutno zamenjuje ceo čopor. Fanovi majmunčeta su ga nazvali Oranmama (ili Ora-Mama).
To je ono što ne zaboravljaš. Narandžasta plišana igračka, daleko od fabrike što proizvede hiljade poput te, postaje jedini oslonac biću čiji su preci hiljadama godina evoluirali da traže toplotu živog tela, miris majčinog mleka i grubost prave dlake.
I lako je kritikovati konzumerizam, ali u Punchovom slučaju, ta igračka od dve hiljade dinara je jedina stvar koja mu nije okrenula leđa.
On ga nosi sa sobom, mazi, uspavljuje se držeći ga uz sebe, skriva se iza njega kad svet postane previše strašan.
Gledajući te snimke osećamo nešto dublje od obične brige – to je, valjda, onaj prastari, zaštitnički instinkt koji se pali kada vidimo da je neko potpuno sam i nemoćan. To nisu ona jeftina saosećanja koja trošimo na filmove sa srećnim krajem. Svi mi, hiljadama kilometara daleko, postajemo svojevrsna digitalna straža ujedinjena u želji da to malo biće nekako izgura dan. Zoološki vrtovi su ionako tužna mesta, a priča o Punchu unela je još gorčine u već gorak ambijent.
Ora-Mama i čuvari, hvala vam što ste pokušali da zakrpite rupu na nečijem srcu, makar i tim komadićem poliestera.
Granice našeg saosećanja
Postoji nešto uznemirujuće u pogledu na čopor japanskih makakija koji ignoriše sopstvenu krv. Na toj „Planini majmuna“, koja bi po svim zakonima biologije trebala da bude tvrđava zajedništva, Punch je autsajder. On se kreće kroz masu tela koja ga ne primećuju, ili ga, u trenucima surove demonstracije hijerarhije, grubo odguruju. Ta slika – mladunče koje usred gomile sopstvene vrste ostaje samo – udara pravo u koren naše ljudske teskobe. To je onaj iskonski strah da ćeš, uprkos tome što si okružen hiljadama sličnih sebi, ostati bez ikoga.
Prosto je to o čemu se radi i zašto priču prate milioni ljudi: shvatamo da je naša empatija postala veća od naših definicija. To više nije tiha patnja nekolicine ljubitelja životinja; to je pre globalni talas koji je preplavio i one koji nikada ranije nisu zastajali nad ovakvim pričama. Granica naše vrste je popustila pred masovnom potrebom da pomogne.
Dugo smo verovali da je moralna zajednica rezervisana samo za one koji nose isto prezime, govore isti jezik ili imaju istu boju kože. Vremenom smo taj krug širili, ali smo ga zapravo uvek ljubomorno čuvali na granici ljudskosti. Punch nas primorava da srušimo tu ogradu.
Kada osetimo fizički nagon da ga zaštitimo, to nije trenutak sentimentalnosti, već čin evolucione pravde. Mi priznajemo da patnja nema pasoš i da usamljenost ne zahteva intelektualnu potvrdu da bi bila stvarna.
Čuvari su – uz rukovodstvo zoološkog vrta, nadajmo se – ti koji su prvi odbili da okrenu glavu, održavajući ga u životu i dajući mu nekoga pored sebe. Čineći nešto što je sa aspekta profita i efikasnosti možda i besmisleno. Ta posvećenost je pokrenula lanac koji niko nije očekivao – IKEA Japan je prepoznala vapaj i donirala mu čitavu „plišanu družinu“. Što je dokaz da, kada se udruže ljudska briga i korporativna svest, „beskorisna“jedinka dobija šansu da preživi u tom svom svetu koji ga je najpre otpisao.
Punchova bitka nas uči da etika nije spisak pravila napisanih u knjigama, već sposobnost da prepoznamo lice drugog, čak i ako to lice ima krzno i velike, uplašene oči. Naša briga za njega je dokaz da smo, uprkos svim digitalnim zidovima koje smo podigli, i dalje sposobni za radikalnu nežnost. To je širenje moralnog kruga do tačke u kojoj više nije važno ko si, već koliko si spreman da patiš – i koliko smo mi spremni da tu patnju priznamo kao legitimnu.
Zabluda o ljudskoj posebnosti
Kritičari će uvek posegnuti za istom reči: antropomorfizam. Reći će da Puncha smeštamo u ljudsku dramu, da mu pozajmljujemo sopstveni jezik tuge i da on, u svom malom majmunskom mozgu, ne oseća „egzistencijalni bol“, već samo „biološku neprijatnost“. Ali to bi bila najoholija laž koju je čovek ikada smislio kako bi mirnije spavao. Istina je zapravo obrnuta: mi u Punchu ne vidimo ljude, već u nama prepoznajemo Dobro.
Naša tuga nad njegovom sudbinom nije „ažuriranje“, već prisećanje. To je onaj potisnuti, a nadasve primarni deo naše svesti koji zna da je potreba za bliskošću bila tu milionima godina pre nego što smo naučili da pišemo poeziju o samoći. Punch ne grli plišanog orangutana zato što u njemu prepoznaje značenje koje mu mi pripisujemo; on ga grli jer je to neurohemijski imperativ.
Bez tog dodira, mozak primata se gasi, srce usporava, a volja za životom isparava. To nije ljudska osobina; to je zakon života.
Prepoznavanje toga menja način na koji razumemo društvo. Ako je briga o biću druge vrste čin koji nas toliko snažno pokreće, to znači da je naš krug odgovornosti organski, a ne ugovorni. Mi ne brinemo o Punchu zato što smo tako „odlučili“, već zato što ne možemo da ne brinemo. Taj unutrašnji pritisak da pomognemo onome ko pati – bez obzira na broj hromozoma, teksturu kože ili divljinu iz koje dolazi – možda je jedna od retkih nada za naše društvo. To je dokaz da empatija nije resurs koji se troši, već mišić koji jača što ga više treniramo.
Briga kao jedini izlaz
Poslednji snimci iz Ichikawe prikazuju Puncha u pokušaju onoga što zoolozi nazivaju socijalizacijom, a što u praksi više izgleda kao hod po trnju. On se polako vraća među svoje, oprezno prilaze jedni drugima, pokušava da pročita pravila sveta koji mu nije dao mnogo prostora. To je most koji treba preći. Ovo je briga koja treba da je civilizacijski bunt – svest o tome da se u svetu snage i dominacije stane na stranu najslabijeg.
Ovde govorim o širenju te moralne zajednice do njenih krajnjih granica. Ako smo spremni i sposobni da u svoj krug odgovornosti usvojimo od majke odbačeno mladunče sa drugog kraja planete, onda naša etika više nije stvar zakona, već stvar prirode. Briga o Punchu je čin koji negira zoološki vrt kao instituciju otuđenja i eksploatacije i pretvara ga – ali samo na tren – u prostor iskupljenja.
Ako ova priča išta ostavlja iza sebe, neka to ne bude samo još jedan nalet saosećanja. Neka ostane istina da je svaki bol naš bol, jer granica između „njih“ i „nas“ postoji samo dok je ne pređemo. I na nama je da priznamo to da granica naše vrste nije granica naše brige, a IKEA to da njihov proizvod sada ima svrhu koju nijedan dizajner nije mogao da predvidi.
- Podeli
-
-
-
-
-
-
223
177
160
