Emina Jahović i pitanje kako praviti veliki koncert

Nazivati je povratnicom u prethodnoj godini značilo bi prevideti činjenicu da ona zapravo nikada nije ni odlazila. Tek kada je njena muzika zašla u velike dvorane, postalo je jasno da je pitanje Emine Jahović pitanje razmere, a ne relevantnosti. Svitanje, njen šesti studijski rad, objavljen sedam godina od albuma Dalje, nije nastao da bi popunio prazninu u diskografiji. Nastao je da bi njime otvorila još jednu dimenziju. Svitanjem ne pokušava da zvuči savremeno, već osobeno – što je za Eminu oduvek bilo jedno te isto. Kao kantautorka i producentkinja, u saradnji sa turskim muzičarima, napravila je album koji se bavi emocijama bez teatralnosti, introspekcijom bez patetike i ljubavlju bez spektakla. Govori o Bogu, o sebi i ženama. I to je njena najveća snaga, ali i potencijalna slabost u trenutku kada svoj senzibilitet treba preneti u prostor koji zahteva drugačiji jezik.

Tri koncerta u Sava centru, sa simfonijskim orkestrom, bili su valjda logičan nastavak toga. Dostojanstveni, prefinjeni, gotovo ceremonijalni. Iako je prvobitno bio planiran samo jedan, interesovanje publike je Eminu vidno zateklo. To se prelilo u niz brzih odluka – novi datumi, Sarajevo, Budva, Jahorina, Podgorica – a zatim i povratak u iste gradove, novi koncertni format i velika najava: Beogradska arena 3. 10. 2026, te sarajevska Skenderija kasnije istog meseca. U tom trenutku pitanje više nije bilo da li Emina ima publiku, već koliko ta publika može da isprati svaki njen korak.

Odgovor čeka pitanje

Problem, ili preciznije – izazov, leži u tome što Emina po domaćim merilima nikada nije bila percipirana kao „velika zvezda“. Ona nema niz megahitova (što je dosta diskutabilna tvrdnja), stadionsku biografiju, niti senzacionalan medijski nastup. Njena karijera je sastavljena od jasnih, pamtljivih momenata, između kojih je uvek postojalo vreme. Između njenih pesama uvek je postojao život. Iako je šira javnost vezuje za jedan evergreen, Vukove i duete sa Milicom Todorović, Željkom Joksimovićem i Amelom Ćurićem, njen nijedan projekat zapravo nije prošao beznačajno, i publika koju ima ne osipa se godinama. Zato je za nju Arena mesto gde menadžment mora znati šta želi da kaže pre nego što produkcija to pokuša da pokaže. Arena ne trpi nedorečenost. To je format koji prepoznaje slab koncept brže nego što ga spektakl može sakriti. Bez snažnog kreativnog vođstva Arena će ostati samo velika hala.

View this post on Instagram

A post shared by TRAVEL 4 FUN (@travel4fun.bl)

Regionalni kontekst dodatno komplikuje situaciju. Veliki koncerti su izgubili status retkosti: arene se zakazuju, rasprodaju, ponovo zakazuju, koncerti postaju trend, događaji na kojima se „mora“ biti. Ta praksa može doprineti vidljivosti i posećenosti, ali ne bi smela biti strategija sama po sebi. Emina, koja nikada nije igrala igru agresivne komercijalnosti, ne treba da se osloni na inerciju publike. Njena aktuelnost mora biti promišljena, a ne simulirana.

Promena ugla

Veliki prostor uvek postavlja neugodna pitanja. Šta Eminin koncert u Areni mora da bude da bi imao smisla? Da li Arena traži Eminu kakva jeste, ili Eminu kakva treba da postane? Najveća greška bio bi pokušaj da se Sava centar samo prenese kilometar severnije. Simfonijski koncerti su zatvorili jedan krug, Arena mora da započne novi. Scena od 360° sugeriše da ne pokušavaju da sakriju Eminu iza tehnologije. Nadasve pametna odluka. Međutim, to zahteva režiju koja razume prostor, ali i umetnicu koja razume sebe. Prema tome, umesto da se od nje očekuje transformacija u izvođačicu kakva nikada nije bila, koncert se mora graditi oko onoga što Emina već jeste.

Emina nije performerka. Kritike njene „zgrčenosti“ nisu zlonamerne, već realne. Ona ne osvaja prostor pokretom, i to ne mora biti hendikep. Za produkciju je ključno da ovu osobinu ne doživi kao ograničenje, već kao polaznu tačku. Umesto koreografija koje zahtevaju Eminino učestvovanje, potrebno je osmisliti sistem kretanja oko nje: plesače/ice, promene i osvetljenje koje će praviti scene i pratiti ritam bez pritiska na pevačicu. Emina ne bi trebala da „nosi“ scenu – scena bi trebala da radi za nju.

Imati koncept

Rešenja se daju naći. Burlesque? U onom staroholivudskom obliku. U doba noćnih pozornica i žena koje su znale da je tajna u zadržavanju, ne u razotkrivanju. Epoha u kojoj su žene vladale scenom samim prisustvom. Koncert u činovima koje razlikuje atmosfera. Publika ne dobija sve odmah. Burlesque ne bi tražila od nje da igra. I Emina ne bi pratila koreografiju – koreografija bi se gradila oko nje. Pozorišna scena. Scenografija bez velikih tehničkih instalacija. 

Burlesque? To bi ujedno bila prilika da se Emina poigra modnim izrazom i scenskim kostimima stvar podigne na viši nivo. Operne rukavice, ogrlice, oglavlja, čokeri, plaštevi, boa od perja. Moda, odnosno kostimografija, polje je na kojem Emina ima prostor za hrabriji potez. Tamo gde je u Sava centru igrala na sigurno, Arena traži odvažnije – da kostim ponese show. Velike perjane lepeze ovde ne služe efektu, već dramaturgiji. Pažljivo režiran prvi kadar. U klasičnom fan dance maniru. Nema brzih presvlačenja. Kasnije bi služile u masovnoj koreografiji, u rukama plesača. Sinhronizovanim pokretima postale bi pokretna scenografija, stvarajući talase volumena oko centralne figure – nje.

Kec u rukavu

Arena traži više od niza pesama. I više od Uzalud se budim. S tim da bi pucala sebi u nogu time što bi se pravila da album Dalje ne postoji. Kao i pesme Nemilo, Kvariigro, Da mogu, Muške priče, Prsten, Kriziram. Za promenu – ne bi trebala početi baladom, nego nekom od njenih specifičnih melodija, pesmama srednjeg ili čak bržeg tempa. Zato što se od nje to ne očekuje, i pomogla bi sebi da se oslobodi treme s kojom često kuburi. Sredina bi mogla otvoriti prostor za ritam, kontrast i goste. Završnica da bude emotivna, ali ne nostalgična – pogled unapred, ne unazad.

Posebno je važno da se Eminin autorski identitet istakne, jer ona nije autorka samo svojih, već i mnogih tuđih hitova. Uvođenje gostiju poput Dina Merlina ili Nataše Bekvalac sa kojima ima duete ima smisla – i nema onih koji ne bi želeli da na sceni vide Edisa i čuju njihovu Güzelligine – ali još snažniji efekat bi imalo pojavljivanje izvođača kojima je pisala pesme, kao potvrda njenog uticaja na regionalnu pop-folk muziku. Da ih zajedno pevaju. Znam sa Željkom Joksimovićem, Moje proljeće sa Jelenom Rozgom, Nedostaješ i Haram sa Mayom Berović. Iako Emina ima dugačku listu saradnji, Arena zahteva selekciju. Ne mogu svi stati na tu scenu – i ne treba. Gosti u Areni moraju podići ulog, jasno razlikujući ovaj koncert od svedenijeg formata Sava centra.

Stvari pod kontrolom

Njene reči ne bi bile pauza, već most između nekih pesama. Kratko, lično, iskreno. Publika danas želi kontekst: kako je pesma nastala, kome je bila namenjena, zašto je ostala po strani. Ti govori ne smeju biti improvizacija, već deo scenarija. Kao i medijska kampanja koja bude prethodila koncertu. Televizijsko gostovanje ne mora nužno služiti promociji novog singla. Naprotiv, uživo izvođenje npr. Prve dame – koja nikada nije ni bila valjano promovisana – šalje poruku da njena snaga nije u trenutnoj aktuelnosti, već u pesmama koje uveliko žive svoj život među ljudima.

Do oktobra, Emina mora ostati prisutna. Do septembra, idealno bi bilo da objavi EP od tri pesme ili makar još jedan singl koji će odrediti ovu eru i nagovestiti koncertnu temu. Društvene mreže bi mogla koristiti kao dnevnik: probe, dileme, izrada kostima, razgovori sa saradnicima, naznake. Ne spektakl, već uvid. Instagram i TikTok u njenom slučaju nisu tu da prave hit, već da grade osećaj bliskosti, uključenosti i jedva čekanja. S tim da Bez problema ima potencijal da uradi nešto viralno na društvenim mrežama, ali na tome treba raditi.

Mač u vatri kuje se

I najvažnije – Emina mora ostati dosledna sebi. Njene prefinjenost, uzvišenost, estetičnost i pribranost razlog su zašto je publika prati. Arena neće biti test njene popularnosti, već test njene spremnosti. Ako uspeju da koncert bude jasno konceptualizovan, emocionalno precizan i stilski dosledan, Emina Jahović neće samo napuniti Arenu. Daće joj smisao.

Ovo je samo jedan scenario među mnogima. Ono što je važno jeste da je Emina na pragu trenutka koji može redefinisati način na koji je gledamo na velikoj sceni. Ostaje nada da oko sebe ima tim koji razume razmeru trenutka, koji vidi dalje od logistike i broja prodatih karata, i koji ima jasnu viziju kako ovaj koncert treba da izgleda. Sigurno je da će ona dati sve od sebe. Mi joj želimo srećne pripreme i zdravlje u jesen. Vidimo se u Beogradskoj areni, a posle toga – pišemo.