Kad tržište rada postane igra bez pravila, ti postaješ pravilo

Postoje priče koje ne počinju vatrom, nego pepelom. Ne počinju snovima, već razočaranjima. Ne zato što si izgubio nešto svoje, nego zato što tebi nikad nisu dali šansu da imate nešto zajedničko.

U vremenu u kojem svi prenose šta se desilo, ova platforma pita zašto se to stalno dešava. Jer tamo gde se ljudi svedu na CV, a potencijal na prethodno iskustvo – težak dim se širi, pa više ne vidiš sledeći korak, niti smisao da ga tražiš. I taman kad poveruješ da si do kraja izgoreo, u pepelu iznađeš varnicu što nije htela nikom da pripadne, do tebi.

Možda novi početak ne traži savršenu prošlost, nego iskrenu odluku da je vreme da ti budeš iskra promene.

Prijave u prazno

Postoje dva tipa ljudi koji ne odgovaraju na poruke: oni koji glume da su kul i oni koji vode firme. Ovi drugi ne ghostuju bivše, oni ghostuju kandidate. Pišeš, sređuješ sve što traže, šalješ čim pre najuredniji imejl – i ništa. Ništa je novi odgovor. Nema potvrde prijema. Nema obaveštenja da te nisu odabrali. Nećete se čuti. Nema ničega.

Jedan mali čovek, uredno obrazovan, uredno vaspitan i još urednije očajan, prijavio se na sve što postoji. Na prakse koje traže seniore. Na volontiranja koja traže godine iskustva. Na poslove koji traže da ne tražiš mnogo. Pisao je „posvećenim timovima“, „dinamičnim kolektivima“ i „drugim porodicama“. Toliko prijava, a tako malo razgovora da ih možeš prebrojati na prste. Pisao je više puta, sa više pažnje nego što će iko tamo negde imati vremena da pročita. I kad više nije imao kome – pisao je sebi. I od tog pisma nastala je ova platforma.

Kad predugo traje to nešto što zoveš trudom, uzimaš šta ti se daje – ne zato što si postao neambiciozan, nego zato što si postao sumnjičav. Možda si se precenio. Možda nisi za nešto veliko, ni za nešto pristojno. Možda nisi ni za šta. Pristaješ na manje. Onda na ono što ne liči na tebe. Dok ne postaneš neko koga ne prepoznaješ. I to više nije čekanje prave stvari, to je vreme koje jede ono najbolje u tebi.

Pogrešni ljudi na pravim mestima

U zemlji u kojoj zapošljavanje više liči na igru sreće nego na procenu vrednosti, kandidati gube ne zbog sebe, već zato što se vrednosti više ni ne gledaju. Odbacuju ih jer su „prekvalifikovani“, a prvo iskustvo zapravo traži prethodno.

Što dublje zalaziš u svet onoga što zovu profesija, to ti je jasnije da ti iskustva ne fali. Iz daljine izgleda loše. Izbliza je još gore. Oni što su se odomaćili često nemaju ni znanje ni viziju, samo naviku da budu tu. Nesposobnost, zbrka, nelogičnosti, nenadarenost. Svaka interakcija ti pokaže da su mnogi zalutali tu gde su. I nije to sticaj okolnosti, to su pogrešni ljudi na pravim mestima.

Iza kulisa tržišta rada

Mnogo je njih oko nas koji imaju sve, osim sebe, pa gradom hodaju nezadovoljni, neinspirisani i bezvoljni. Otuda se nameće pitanje jesam li ja lud što nisam u toj igri, ili su oni ludi što iz nje ne izlaze. U svetu gde uspeh nosi tu glavobolju, možda neuspeh i nije tako loša nagodba. Bolje da nemam ništa, nego da imam to što oni imaju.

Zapošljavanje je postalo reality show bez audicije. Uloge su odavno podeljene, a ostalima ostaje da gledaju. Prijatelji ti žele sreću, ali se ne mešaju. Poslodavci se pozivaju na krize, a država na tvoju istrajnost. I sve deluje kao utešan način da ti kažu da ne računaju na tebe.

Zna se kako to ide. I ništa tu nije novo. Mesto bude popunjeno pre nego što saznaš da je bilo upražnjeno. Konkursi ne stižu do javnosti, jer nisu ni namenjeni njoj. To su privatne stvari – neko se nekoga setio, neko je pozvao koga je trebalo, neko je s nekim bio na ručku, neko je nekome ostao dužan. I to nije tržište rada. To je klub. Čiji ti, očigledno, nisi član.

Redovno se javljaš Nacionalnoj službi za zapošljavanje (NSZ), ali ste s razlogom bez učinka. Oduzmu ti dva-tri minuta, taman koliko im treba da zakažu sledeći susret. Ne nude ništa, ne pitaju mnogo. Rade lokalno, pa ako si iz pogrešne opštine, nećeš se odatle ni maknuti. NSZ truly give us nothing.

Standard iskorišćavanja

Uporno proveravaš e-sanduče svakog dana. Više puta. Pišeš motivaciona pisma sa više strasti nego ljubavna. Praviš vizuale da se istakneš, a #OpenToWork ti je postao simbol, a ne signal – još jedna objava za algoritam koji traži trend, a ne čoveka. Dok firme traže fleksibilne igrače s inicijativom i trezvenošću pod pritiskom, a ne umeju da napišu ni dve rečenice zahvalnosti, pitanje nije da li si ti dovoljno dobar. Pitanje je – ko su oni koji biraju?

Bitka za poziciju deluje kao da goniš Horcrux, a kad je osvojiš, otkriješ da nemaš mnogo šta da slaviš. Uložio si vreme, trud, obrazovanje, volju da ti na kraju ponude nešto što jedva pokrije kiriju. Iskorišćavanje se više ne krije, samo se danas drugačije zove. Sistem to ne prepoznaje kao problem, već kao standard.

Eksperiment zvani ja

U međuvremenu život stane. Nevidljivost pojede snove. Tvoje znanje stoji u folderima bez pristupne šifre. Tvoje ideje ne prolaze validaciju jer nisu izlistane u CRM-u. Tvoja motivacija pada kao sistem bez podrške. A kada niko ne klikne Run, i najjači program ulazi u sleep mode.

Ali u trenutku kad se umor nagomila i ne vidiš svetlo ni na jednoj strani, kažeš sebi: „Hajde da probamo ovako.“ Ne zato što si siguran da ćeš uspeti, nego zato što više nemaš šta da izgubiš.

Pa piši. Pravi. Pokreni. Započni nešto svoje. Ne moraš da čekaš pozivnicu da bi znao da imaš svoje mesto. Tvoja vrednost nije stvar tuđeg prepoznavanja.

I nije problem što ti nemaš posao. Problem je što oni nemaju tebe. Jer bolji tim znači bolji rezultat. Rezultat znači uspeh, a uspeh ono što svi jure. Pare.

Zato, sledeći put kad se budu zapitali gde si, trebali bi znati da tebe možda nema tamo gde te traže jer si morao da pronađeš sebe tamo gde te oni nisu videli.

Jer dok se oni prave da ne vide – ti pravi nešto što oni neće moći da ospore.

Tvoj najbolji ugovor

Dopusti tvojoj ideji da zaživi. Budi hrabar za pitanja, greške, učenja i sumnje. Niko ti neće reći da kad pokrećeš nešto svoje, ne pokrećeš samo posao, već i krizu identiteta, restart odnosa prema novcu, vremenu, odgovornosti i svakodnevnici. Treba ti i znanje koje nemaš, i strpljenje koje tek treba da stekneš. I istrajnost za koju misliš da nije tvoja osobina.

Ali to nije ništa strašno. Nisi jedini koji ne zna sve, krči put, uči usput, piše pa briše, kune pa zlati, stiska zube da nastavi. Niko ne kreće potpuno spreman na ovaj put.

Sve što ti treba da se pitati, uvežbati, savladati. I kad uspeš, videćeš da je to tvoj najbolji ugovor. Da nosi tvoj potpis. I da ne moraš više da tražiš sebi mesto, jer si ga sam napravio.

Samo napred

Ova Kuća ti želi dobrodošlicu na svoje stranice – i srećan put u stvaranju onoga što je samo tvoje.

Ne znamo tvoj plan, ali znamo da si ti plan vredan pokušaja.