Možda je kul biti zbunjen. Samo da izgleda kao da je s razlogom

Pre neki dan sam stajao pred ogledalom misleći da nema kraja menjanju košulja i presvlačenju. U kupatilu se još sušila ona koju sam prvobitno planirao da obučem. Oko mene – prizor poznat svima koji bi da izgledaju kao da su samo navukli nešto usput. Nisam išao ni na crveni tepih, ni na intervju za posao. Samo na piće. Subota uveče. Isti ljudi, nova rasveta. Mesto pretenduje da je novo, iako svi već znaju gde je WC. I dok sam zakopčavao treće dugme na trećem outfitu, uhvatio sam sebe da ne propuštam u poruci druge da pitam ko će još biti tamo, šta oni oblače, i sebe da li da budem opušten ili samo „kao opušten”.

I nekad sam znao. Ili sam bar mislio da znam da zakopčam košulju do vrha i izgledam kao da nisam ni pokušao nešto. Znao sam da izgovorim pravu stvar u pravom trenutku i da se nasmejem taman toliko da ostavim utisak.

Sada se između dva pogleda u ogledalo desilo drugo. Pri prelasku sa Don’t Call Tonight na Shadow Of A Man, a između mojih: „Da li je ovo previše?” i „Da li je ovo dovoljno?” zapitao sam se i da l’ se ja to stvarno ovoliko trudim biti ljudima kul.

Nekada mi se činilo da to kul dolazi iznutra. Bio je to osećaj. Energija. Ono što se ne oblači, već što se nosi. Bio si svoj, i to je bilo dovoljno. Danas? Danas kao da postoji čitav katalog nepisanih pravila o tome šta znači biti kul. I, ironično, nijedno od tih pravila nije zapravo pravilo – više liči na beskonačan popis „Dobro bi bilo da”, gde ništa nije dovoljno dobro, ali sve mora da izgleda kao da je.

Zatekao sam sebe kako gledam svoj odraz, ali ne zato da proverim i popravim frizuru, vidim gde ću sa šiškama. Gledao sam sebe kao da pokušavam da dokučim šta drugi vide kad me pogledaju. I onda sam se zbunio.

Kako izgleda moda kad prestaneš da se sviđaš sebi?

Ovo nije samo modna dilema. Ovo je identitetska kriza u estetizovanom svetu. Nismo više samo ljudi. Mi smo profili. Formati. Palete boja.

Kada je to svaki pogled postao ogledalo? Kada sam počeo da nosim stvari koje nisam bio siguran da volim? Kada sam, zapravo, prestao da budem kul?

Kad sam počeo da se pitam šta u meni ljudi vide, a ne šta ja u sebi osećam. I nisam znao kako da to popravim. Samo sam znao da se nešto istrošilo. Ne od nošenja, nego od gledanja.

Jer mi danas gledamo jedni druge kao da smo pod reflektorima. U liftu, u kafani, u porukama. Na poslu, na dejtu, na ulici. Više ne znam da li sam u stvarnom razgovoru ili samo igram svoju ulogu. I ne znam da li pokušavam da impresioniram nekog, ili samo da preživim dan bez sumnje u sebe.

Paradoks savremenog stila jeste da svi izgledamo kao da nam nije stalo, a zapravo nas nikad nije bilo više strah da pogrešimo.

I ja znam da nisam sam u tome. Svi imamo te unutrašnje razgovore pred izlazak. Pitanja bez najjasnijih odgovora. Da li ću izgledati kao da se previše trudim? Da li sam previše stilizovan za današnje moje društvo? Ili premalo? Da li sam prestao da budem svoj da bih bio prihvaćen?

U nekom momentu život je postao kao večernji izlazak na koji ne znam šta da obučem, jer sam već sve nosio, i ništa više ne deluje kao Ja.

U tom pokušaju da budemo primećeni – ali ne previše. Zapaženi – ali ne osuđeni. Autentični – ali ipak uklopljeni. U tim nesvesnim kalkulacijama se izgubimo. A kad izgubiš sebe, ne možeš ni da izgledaš dobro. Jer niko ne može da iznese nešto što ne oseća.

I možda je to ono što me najviše brine. Ne to što ne znam šta da obučem, nego to što više ne znam za koga se oblačim. Postalo je naporno. I tužno. I zbunjujuće. Da li je dovoljno da se nasmeješ? Da li moraš da znaš ko je Marc Forne da bi imao ukusa, ili možeš da nosiš duks iz srednje škole i budeš autentičan? Da li još uvek smeš da budeš običan?

Da li sam još kul ako to više ne pokušavam da budem?

Možda je to zato što sam postao previše svestan. Svestan toga kako me koleginica pogleda kad kažem da žurim kući da gledam trku Femke Bol na četiristo metara sa preponama. Svestan da me poznanici smatraju „alternativnim”, pa ne znam da li je to pohvala (ludosti) ili podsmeh. Svestan toga da sam negde između želje da budem viđen i umora od toga da budem gledan.

I počinjem onda da se pitam da li smo to prestali da budemo kul kada smo počeli da budemo stalno svesni sebe?

Sedim na jastuku pokraj grejalice, jer su večeri prohladne, u levoj ruci sa čokoladnim mlekom koje se već ugrejalo, a ja ne volim da pijem toplo. Prisećam se da su mi oduvek govorili da sam „svoj”. Ali ja više ne znam šta to znači. Jer kad danima konzumiraš tuđe misli, slike, snove, planove,  šta ostane od tvojih?

Postali smo ljudi koji se sređuju za druge. Čak i kad niko to ne izgovori naglas, svi igramo igru utisaka. Igru u kojoj, ako nisi pažljiv, zaboraviš šta ti se zapravo sviđa.

Jer biti kul – ono pravo, neobjašnjivo kul – nikada nije bilo o kombinaciji boja, o najnovijim patikama, niti o prepoznatljivom parfemu. Bilo je o lakoći. O nepretencioznosti. O tome da ne moraš da budeš sve.

Kul više nije stvar stava, nego je postalo kostim. I nije stvar u tome da li znaš da se obučeš. Stvar je da li znaš da se pokažeš. Da li umeš da uđeš u prostoriju i poneseš to što imaš – telom, pogledom, postupkom, rečima, idejama.

Jer, budimo realni, znaš kada neko izgleda skupo, ali ne zna šta s tim da radi. A znaš i kad neko u običnoj majici uđe kao da nosi ceo Luvr.

Ali danas, sve je borba da budemo „nešto”. I to ne samo nešto, već tačno „ono nešto”, što privlači pažnju, ali ne postavlja pitanja. Što će delovati autentično, ali i sigurno. Hrabro, ali ne napadno. Urbano, ali ne pozerski. I tu, dragi moji, negde između pritiska i performansa – izgubili smo onaj prazan prostor u kom identitet ne mora da se objašnjava.

Ponekad sedim sa ljudima koje volim i primetim koliko se svi trudimo. Ne da se dopadnemo – nego da se ne razočaramo. Sami sobom. Scenarijima u kojima izgledamo kao da znamo šta radimo. Slikom u tuđim očima.

I tako se naš stil više ne bira pred ogledalom, nego prema predstavi koju želimo da ostavimo. A kad sve postane predstava, zaboraviš šta si zapravo hteo da kažeš.

I u tome je, čini mi se, glavni problem. U tome što više ne znamo razliku između slobode i predstave slobode. Između toga da si kul – i da izgledaš kao da si kul.

Ja sam, priznajem, zaboravio. U želji da budem sve ono što zvuči lepo – zreo, ali zabavan; smiren, ali ne dosadan; odrastao, ali ne star – zaboravio sam da budem samo Ja.

I tek kad sam, u žurbi, navukao stare čarape s onim blesavim motivima i otišao na sastanak, ne razmišljajući na vreme, jelte – neko mi je, prvi put posle dugo, rekao: „Sviđaš mi se, bre, tako.“ I ja sam se nasmejao. I možda je to kul.

Jer, stvarno – kako se meri kul danas? Brojem lajkova? Brojem ljudi koji te gledaju? Ili možda osećajem da si „svoj” i kad nikog nema?

Možda je dovoljno da prestaneš da meriš. Da prestaneš da se uslovljavaš tuđim pogledima. Možda je dovoljno da znaš da si kompletan i kad se ne osećaš savršeno. Možda je dovoljno da nosiš ono u čemu možeš da dišeš. I da znaš da, čak i ako neko drugi izgleda bolje, to ne znači da si ti „manje”.

Možda kul nije ni ono što nosimo, ni ono što govorimo, već ono što biramo da ne sakrijemo. Ono što pustimo da se vidi. I možda je pravo pitanje danas – ne kako da budemo kul, već kako da budemo mirne glave?

Da ne sumnjam u svoje reči. Da ne proveravam tri puta da li mi farmerke dobro stoje. Da zadržim svoj smeh, iako je bolestan. Da obučem džempere koje sam dobio od bivših. Da se ne izvinjavam što mi je stalo.

Možda više ne znam kako da budem kul jer mi se više ne da da glumim. Jer mi je dosta toga da izgledam dobro, a da se iznutra raspadam. Dosta mi je toga da pazim da li sam dovoljno autentičan, ali ne previše.

Da se ne uplašim kad me neko vidi onakvog kakav jesam. Da se ne sramim čudne torbe, čudne potrebe da odem kući pre ponoći. Sa umorom i sa blagom nadom da ne mora sve da bude spektakularno da bi bilo iskreno.

Možda danas nisam kul.

Ali sam u ljubavi sa sobom.

A to mi, iskreno, prvi put deluje kao dovoljno.